Tokom mučnog povlačenja preko albanskih planina kralj upoznaje Makrenu, majku vojnika Marinka. Nemoćna da sina pronađe u nepreglednim kolonama vojske i naroda koji se povlači, ona zavetuje samog kralja da mu, umesto nje, preda par čarapa koje je isplela. Nažalost, kralj smrznutog Marinka pronalazi prekasno, a Makrena umire na grobu mladog austrijskog vojnika, oplakujući u ime svih majki sve sinove – nevine žrtve rata.

Srpska vojska uz strašne gubitke stiže do Krfa i ostrva Vido – ostrva smrti, ali i srpskog vaskrsnuća!

Pred smrt, najvoljeniji srpski vladar, Kralj Petar Oslobodilac podiže spomenik Makreni u njenom selu Slovac. Na svojoj samtrnoj postelji on ima jednu želju, da mu nazuju par čarapa koje nije uspeo da odnese Marinku.

Ideja projekta: Želja da se bez eksperimentisanja ispriča istinita priča o stradanju, žrtvama, herojstvu i pobedi. Ovaj film u evropskim razmerama predstavlja jedan od najznačajnijih umetničkih projekata u godini obeležavanja pobede Saveznika u Prvom svetskom ratu. U realizaciju projekta su neposredno uključene institucije kulture, filmski umetnici i javne ličnosti Srbije, Grčke, Rusije i Francuske. U samom filmu, ali i na pratećim manifestacijama, evropska javnost će iznova saznati o, po srpski narod, spasonosnoj odluci ruskog cara Nikolaja II, o ljubavi i bratskom gostoprimstvu Grka na Krfu, vojničkoj časti i poštovanju francuskog generala Franša Deperea koji u Kazeti sa punim ratnim počastima dočekuje bosonoge srpske vojnike. Tako je nastala ideja o evropskoj zajednici u čijoj srži je stradanje i žrtva Srpskog naroda. Sigurni smo da će ovaj film, koji ima epitet nacionalnog projekta obnoviti kolektivno sećanje na jedan od najsvetlijih trenutaka srpske istorije i da će probuditi kod mladih generacija nacionalni ponos koji se oslanja na grandiozno nasleđe predaka.

„Stari kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao iz niza vladara dinastije Nemanjića, po pobožnosti i po herojstvu“. Veliki srpski pesnik – Jovan Dučić.

”Zatvori”

(Milovanu Vitezoviću su se kao scenaristi pridružili Vladimir Ćosić i Petar Ristovski) i naslov promenjen u Kralj Petar I, dok se umesto prvobitno najavljenog Lazara Ristovskog režije latio njegov sin Petar… Sve to je ukazivalo da je u pitanju problematičan projekat od koga ne treba previše očekivati. Srećom po srpski film i porodicu Ristovski, te pesimistične prognoze nisu se ostvarile. Iako ne bez mana, Kralj Petar I je kvalitetan dugometražni debi mladog reditelja, iznenađujuće vešto realizovan spektakl koji pruža (pa makar i samo u domaćim/regionalnim okvirima) vanserijsko bioskopsko iskustvo.

Kralj Petar I je ostvarenje koje se bavi stradanjem i junaštvom srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata, te prelaskom vojske i civila preko Albanije koji i danas, nakon više od sto godina, izaziva mešavinu jeze i divljenja. Ove prelomne istorijske okolnosti date su iz vizure pet nosećih likova. Pre svih tu je Petar Karađorđević (suzdržani i efektni Lazar Ristovski), stari kralj bogatog životnog iskustva koji je, iako vidno narušenog zdravlja, spreman da se stavi u službu svog naroda. Zatim, Momčilo Gavrić (nadahnuto ga glumi dečak Ivan Vujić), osmogodišnjak kome su austrougarski vojnici iz hrvatske Vražje divizije poubijali čitavu porodicu i koji se pridružuje srpskoj vojsci postavši najmlađi podoficir u Prvom svetskom ratu. Gavrić se sprijateljuje sa artiljercima Marinkom Spasojevićem (debitant Milan Kolak) i Životom (Radovan Vujović, u svojoj do sada ubedljivo najupečatljivijoj filmskoj ulozi), pa tako priča paralelno prati sudbine kralja i trojice vojnika. Lik koji povezuje ova dva narativna kraka je Makrena Spasojević (Danica Ristovski), Marinkova majka, koja zavetuje kralja da pronađe njenog sina i uruči mu čarape koje je lično isplela, a koje je zaboravio da ponese kada je krenuo u vojsku.

Mešajući istoriju i fikciju, Kralj Petar I nudi dramaturški veoma jednostavnu priču, sa scenarističkim rešenjima koja često prvoloptaški, a zarad dramaturškog efekta, prekrajaju pojedine istorijske fakte (pravi Gavrić i Spasojević se, recimo, nisu poznavali, dok su u filmu nerazdvojni), i/ili ostavljaju utisak nezaokruženosti – na primer, uvođenje likova koji kasnije neobjašnjivo nestaju iz priče, verovatno je posledica toga što je kad i film nastajala i televizijska serija. Ako se tome doda da praćenje radnje zahteva određena predznanja koja većina gledalaca ne poseduje (pre svega se valja upoznati sa biografijom naslovnog junaka, uključujući i njegov prevodilački rad koji ovde predstavlja važno dramaturško čvorište), neumitno dolazimo do konstatacije da je scenario najslabiji aspekt filmske inkarnacije ovog projekta, a da li će neke od tih manjkavosti biti korigovane u seriji – ostaje da se vidi.

Srećom, režija Petra Ristovskog je izuzetno nadahnuta: njegov rad sa glumcima je vidno pažljiv, baš kao i osećanje za filmski tempo i ritam. Kralj Petar I poseduje epski zamah i produkcijsku kompetentnost koji se danas ne sreću u srpskom filmu, a koji u sećanje prizivaju čuvena ostvarenja Žike Mitrovića i Veljka Bulajića. Taj zamah i produkcijska ambicioznost, ta iznenađujuća vizuelna raskoš, ključno doprinose da konačni utisak bude pozitivan. Scene bitaka su uzbudljive i otrežnjujuće krvave, dinamično režirane i vešto koreografisane, višestruko efektnije u odnosu na ono ponuđeno u Zaspanki za vojnike, prvoprikazanom ovogodišnjem srpskom filmu na temu Prvog svetskog rata. Doprinos direktora fotografije Dušana Joksimovića je u tom kontekstu neprocenjiv. Joksimovićevi kadrovi su poput oživljenih slika Paje Jovanovića: puni detalja i sugestivni, pažljivo osvetljeni i nadograđeni brižljivo realizovanim kompjuterskim efektima. Gledaocima je obećan spektakl, i spektakl ih je i dočekao na velikom platnu: ta pažljivo građena vizuelna sugestivnost (kojoj svakako doprinose scenografija Aljoše Spajića i kostimi Borisa Čakširana) predstavlja pravi podvig, i teško je pojmljivo da je postignuta u okvirima srpske kinematografije.

Sam kraj će nesumnjivo podeliti gledaoce zato što se ne uklapa u pobednički srpski narativ o Velikom ratu, ali ga je moguće doživeti i kao veoma hrabru i ispravnu odluku da se u tim poslednjim kadrovima izbegne romantizovanje čemera i sublimira sav užas i stradanje. Katarze nema i ne treba da bude. “Crvene godine Klanja”, da se podsetimo te moćne sintagme Dušana Vasiljeva, u poslednjim minutima Kralja Petra I dobijaju sasvim odgovarajući epitaf i svoj filmski ekvivalent.

”Zatvori”

seriju Vuk Karadžić, premalo su za više od sto godina „pokretnih slika“ na ovim prostorima i za jedan narod tako burne i bogate istorije kakva je nesumnjivo naša.

Ako za komunistički period, koji je bio ideološki opterećen NOB-om i mitovima o bratstvu i jedinstvu, možemo lako objasniti zašto je tadašnji državni vrh bio generalno nezainteresovan za srpsku istoriju i tradiciju, ostaje otvoreno pitanje kriminalnog zanemarivanja istoriografske i rodoljubive tematike od strane kulturnih politika manje-više svih režima i vlada od raspada zajedničke države.

KINEMATOGRAFIJA KOJE NEMA

U toku poslednjih dvadeset i kusur godina, srpski film uglavnom je, osim po lošim produkcijskim standardima, bio prepoznatljiv po crnohumornoj glorifikaciji defetizma, nihilizma, vulgarnosti, kriminala, raznoraznih izopačenosti i niskosti, što je valjda trebalo da uskladi i zakuca našu predstavu o nama samima sa onom koja je besomučnom propagandom tokom devedesetih nametnuta u svetu.

„Samo ovde (u bezličnom prividu jugoslovensko-srpske kinematografije) nema herojstva, nema damske otmenosti, nema romantičnog viteštva, nema egzotičnih putovanja, nema manastirskih i dvorskih ambijenata, nema seoske topline, nema džentlmenske elegancije, nema građanskog duha našeg negdašnjeg evropejstva, nema nikakve i ničije uzvišenosti, nema velikih ličnosti naše istorije, kulture i umetnosti. U beskrajnoj skali ljudskih osećanja – ovde nema gotovo ničega osim opšteg osećanja naše međusobne otuđenosti, beznađa, protesta, raznoraznog (najčešće jalovog) samokritizerstva i sveprisutnog moralisanja“, napisao je svojevremeno poznati srpski intelektualac i režiser Dragoslav Bokan u svom antologijskom eseju Kinematografija koje nema objavljenom u časopisu Evropa Nacija, lamentirajući nad tolikim propuštenim prilikama i nesnimljenim filmovima koji bi na neki drugačiji, lepši i dostojanstveniji način govorili o srpstvu.

Nakon fijaska televizijske serije o dinastiji Nemanjića, a pred obeležavanje stogodišnjice od velike srpske pobede u Prvom svetskom ratu, nije bilo previše razloga za optimizam da bi se ovakvo porazno stanje moglo promeniti. Medijskim prostorom dominirali su nagrađivani i za Oskara kandidovani filmovi o hladnjačama prepunim albanskih leševa, a javnost se opsesivno bavila navodnom političkom cenzurom nesnimljenih filmova u kojima bi Srbi bili prikazivani kao trgovci ljudskih organa, što je naročita perverzija imajući u vidu događaje vezane za tzv. Žutu kuću. Pritom, uzimalo se kao sasvim normalno i logično da država ima obavezu da finansira filmove koji štete njenom međunarodnom ugledu i koji Srbe prikazuju u ulogama ratnih zločinaca, razbojnika, narko-dilera i ubica. Činilo se da sve dublje tonemo u kinematografski autošovinizam i mazohističko samoporicanje.

NEOČEKIVANI PREOKRET
A onda, niotkuda, sasvim neočekivano, pojavili su se otac i sin, Lazar i Petar Ristovski, sa svojom ekranizacijom priče o Kralju Petru i povlačenju srpske vojske preko Albanije za vreme Prvog svetskog rata. Iako Kralj Petar Karađorđević spada u najvoljenije i najsvetlije ličnosti novije srpske istorije, očekivanja od ovog filma, barem što se tiče potpisnika ovih redova, nisu bila naročito velika, jer su film od početka snimanja pratile glasine o političkom protekcionizmu, kreativnom nepotizmu i finansijskim problemima koji su izazvali kašnjenje i pomeranje prvobitno zakazane premijere. Već je trejler filma nagovestio da bi snižena očekivanja mogla biti višestruko premašena, dok je sada, nekoliko dana nakon svečane premijere, sasvim jasno da pred sobom imamo ultimativni patriotski ratni film za novi milenijum i dostojnog naslednika Mitrovićevog Marša na Drinu.

Kao prvo, treba istaći da Kralj Petar, u tehničkom smislu, deluje apsolutno svetski i ubedljivo. Sve, od fotografije, preko kostima i scenografije, do zvuka i muzike je na vrlo visokom profesionalnom nivou, a čitava produkcija odaje utisak filma sa daleko većim budžetom nego što je stvario bio slučaj (navodno oko dva miliona evra). Veštom upotrebom kompjuterski generisanih efekata, snimanjem pomoću dron-kamera i znalačkim korišćenjem principa montaže, učinjeno je da masovne scene bitaka u prvoj polovini filma ne deluju siromašno i nedorečeno, dok kadrovi prelaska snegom prekrivenih Prokletija oduzimaju dah i potpuno ravnopravno stoje uz bilo šta što je Piter Džekson snimio u svojim Gospodarima prstenova.

Na dramaturškom planu, mladi Ristovski, služeći se kao predloškom romanom Čarape Kralja Petra Milovana Vitezovića, gradi priču oko ostarelog i bolesnog kralja, Karađorđevog unuka i prekaljenog veterana Legije stranaca i Balkanskih ratova, koji, iako je preneo kraljevska ovlašćenja na sina Aleksandra, ne želi svoje vojnike, svoju decu, da ostavi na cedilu kada je najteže.

On polazi sa vojskom u povlačenje preko Albanije, pokušavajući da usput pronađe vojnika-artiljerca Marinka kako bi mu uručio par čarapa koje mu je majka isplela. To preuzeto obećanje starici, koja je već u ratovima za oslobođenje izgubila supruga, ima za kralja ogroman simbolički značaj, jer se u njemu reflektuje svest o veličini žrtve svake srpske žene i majke, kao i njegovo nastojanje da svoje vojnike spasi nepotrebnog stradanja. Sličan motiv upotrebio je i Stiven Spilberg u Spasavanju redova Rajana kada je zaplet svog filma gradio oko misije grupe vojnika da sa prve borbene linije spasu redova čija su tri brata već poginula u borbama i na taj način spasu porodičnu lozu od gašenja.

PROVALA SUZA

Ne libeći se da pokaže sav krvavi užas i nasumični, bezumni haos ratovanja, Ristovski pažljivo balansira između pacifističke poruke i slavljenja herojstva srpske vojske, ne dopuštajući nijednog trenutka da anti-ratni sentimenti bace senku na nezapamćeno junaštvo i požrtvovanost vojnika koji su samo branili svoju otadžbinu.U tome mu pomaže sjajan glumački ansambl koji oživljava likove oficira i običnih vojnika, prostodušnih i žilavih seljaka vedrog duha i nesalomive volje, koji vreme u rovovima prekraćuju kartanjem i pisanjem pisama svojim najmilijima.

Naročito treba istaći dečaka Ivana Vujića koji tumači lik kaplara Momčila Gavrića, najmlađeg oficira u Prvom svetskom ratu koji se, nakon što su mu austrougarski vojnici pobili čitavu porodicu, sa samo osam godina pridružio srpskoj vojsci sa kojom je prešao Albaniju i kasnije učestvovao u proboju Solunskog fronta. Scene između malog Momčila i njegovog saborca i zaštitnika Marinka, koji odbija da odustane od njega i po cenu sopstvenog života, emotivno su najmoćnije i najpotresnije koje je srpska kinematografija iznedrila u skorije vreme.

Veliki broj prisutnih u bioskopskoj sali, uključujući tu i suprugu i desetogodišnju ćerku autora teksta, u tim trenucima nije mogao da zadrži provalu suza. Velika tuga pred prikazanim strahotama mešala se sa strahopoštovanjem i ponosom zbog odvažnosti i izdržljivosti koje su krasile naše velike pretke u najtežim trenucima.

PERSONALIZOVANjE BROJKI

Teško je preceniti značaj koji ovakav film može da ima na moral i duh pomalo posrnule i zalutale nacije kakva je trenutno srpska. Istraumirana dosadašnjim uglavnom negativnim prikazima Srba na filmu, najšira publika ima konačno priliku da se upozna i sa nekim drugačijim, daleko plemenitijim protagonistima i pozitivnijim crtama nacionalnog karaktera.

Davanjem lika, imena i prezimena, kao i uvidom u lične sudbine i strašna iskušenja i stradanja srpskih div-junaka prikazanih na velikom ekranu, oni prestaju da budu samo apstraktne brojke u istorijskim čitankama, predstavljajući nam se kao ljudi od krvi i mesa, naši sunarodnici i nečiji sinovi, braća, očevi i drugovi, koji su odsudnim trenucima bili spremni da podnesu najveće moguće žrtve za svoju i, posredno, našu slobodu.

Naročito će za današnju srpsku omladinu, zaluđenu pametnim telefonima, društvenim mrežama i ispraznim hedonizmom potrošačkog društva, delovati otrežnjujuće da se suoči sa svojim vrlim vršnjacima iz nekog drugačijeg, daleko težeg vremena i da će u tom suočavanju izvući pouke u vidu potrebe poštovanja onih vrednosti na kojima je počivalo srpsko društvo u vreme njegovog najvećeg procvata, a to su pre svega: pobožnost, hrabrost, solidarnost, požrtvovanost, skromnost i samopoštovanje.

Danas, kada je sramna revizija istorije u punom zamahu i kada se nekadašnji saveznici trude da sakriju i omalovaže naš ogromni doprinos pobedi u Velikom ratu, epska filmska priča o Kralju Petru i njegovim neustrašivim vojnicima može da posluži kao preko potrebna infuzija romantičnog i uzvišenog rodoljublja u srpsku kulturu i pravovremeno podsećanje na to koliko velikoj naciji zapravo pripadamo.

Ostaje samo nada da će ovaj projekat doživeti zasluženi uspeh i time pokrenuti talas sličnih ostvarenja, jer postoji još bezbroj tema i priča iz naše slavne prošlosti koje tek treba ekranizovati i filmskim jezikom približiti savremenoj publici.

”Zatvori”

pretprodukcionog zamešteljstva, ispostavilo da je reč o zapravo prilično dobrom i po više osnova sasvim zanimljivom filmu, i to ne samo za analizu, već i sa čisto gledalačke tačke gledišta.

Umesto očekivanog istorijskog kvazispektakla, diskutabilnog po brojnim osnovama, dobili smo film koji, ako ćemo pošteno-najpoštenije, funkcioniše na svim iole bitnim nivoima, a ponajpre na onom najznačajnijem – kinestetskom. Naravno, uz par krupnih ograda. Ono što je ovde neosporno je da je Kralj Petar Prvi, nasuprot očekivanog, uspeo da ponudi više nego zadovoljavajući spoj spektakla i istinskog dramaskog tragizma, i to u prilično preciznoj razmeri. Sama priča prati stradanje srpske vojske i civilnog stanovništva sa naglaskom na jednu od ključnih bitaka i potonjeg povlačenja ovdašnje vojske ka Albaniji, a sve to je ovde isporučeno na čak i pomalo (za ovdašnje parametre i skorašnje pokušaje) iznenađujuće spektakularan način u prvi mah na vizuelnom i produkcionom planu.

Film je scenografski i kostimograski sasvim dobar, uz još jedan izvanredan snimateljski rad diorektora fotografije Dušana Joksimovića čiji ambciozan pristup ovom filmu daje odlike nepatvorenog spektakla i filma koji umnogome prevazilazi ovdašnja uvrežena rešavanja kadra, koji se u Srbiji uporno iscrpljuje u pešačkom pristupu poznatom kao plan-kontraplan. Joksimovićeva kamera ovde je pokretna i kadra da priču osnaži i isprati prefinjenim valerima na planu boje i pokretima i promenama praktično u hodu. Joksimovićeva snimateljska klasa je već decenijama unazad gotovo pa aksiom (ko nije, trebalo bi da pogleda čudo koje je u svojstvu snimatelja načinio u slučaju, recimo, rumunsko-srpskog ostvarenja Ako zrno ne umre… Siniše Dragina), ali tu je ovde i reditelj Petar Ristovski već sada siguran u masovnim i usložnjenim scenama i ambicioznijim zahvatima, ali, očito, i u radu sa glumcima; Lazar Ristovski ovde pruža zrelu i prijatno zauzdanu glumu u prikazu melanholičnog i dobrog kralja, Radovan Vujović je napokon na filmu prikazao svoj glumački potencijal u punom naponu, mladi Milan Kolak je možda i neočekivano promišljen i strpljiv u svoj prvoj krupnoj ulozi na filmu, a tu je i maleni Ivan Vujić, nadahnut i izvrsno vođen u ulozi zlosrećnog i borbenog Momčila Gavrića…

Osim toga, Petar Ristovski ovde pokazuje i zavidno vladanje komplikovanim pristupima izrade filma koji je u isti mah i film i movie, odnosno, filma u koji je istovremeno kadar i da bude mrtvozbiljan filmski rad opšteg usmerenja, sa jedne i repertoarski film kadar da ponese gledaoce u tom repertoarskom smislu ostvarenja, uz dužnu brigu za gledaoca i njegove bioskopske potrebe, sa druge strane. Scene bitke i sukoba su bulajićevski razmahane i ambiciozne, i tu mladi Ristovski u potpunosti poentira, dok u prizorima prelaska albanskih vrleti pravi jasne i umesne omaže velikom Žiki Mitroviću, što je, naravno, sa filmofilmske tačke gledišta za svaku pohvalu. Film može da se pohvali vrlo dobrim muzičkim skorom, očigledno nastalim na tragu onog što godinama unazad rade Nick Cave i Warren Ellis, a što se preko serije Peaky Blinders i ovdašnjih Senki nad Balkanom prelilo i do nas; ova poslednja pohvala, doduše, mora da se relativizuje pominjanjem pozajmice ovde upadljivo usporene melodijske linije hita I Want to Break Free grupe Queen, ali to je možda, budimo ipak šeretetski popustljivi, nekakav postmoderni monarhistički nadkoncept.Na drugom tasu tu je povremeno ispadanje iz pripovednog ritma (što i ne čudi imajući u vidu dve narativne linije koje nužno moraju da se spoje i samu minutažu ovog filma, od 140 minuta), te upadljiva doslovna ilustrativnost u prikazima sastančenja vojnog i državnog vrha, gde ovaj film deluje kao ipak tek razigranija i bolje usnimljena varijanta onoga što se viđa u TV dramama ovoga profila, a tu su i problemi sa distribucijom bočnih likova i činjenica da je za izvesne delove priče potrebno solidno predznanje istorijskih fakata. Međutim, uprkos svemu tome, ovo je zreo i uspeo film primetno krupnih ambicija u bezmalo svakom svom aspektu. Uz to je i film koji je uspeo da, mimo svih očekivanja i mimo poređenja sa svedenijom, mada zadovoljavajućom Zaspankom za vojnike Predraga Antonijevića pod jednim krovom pruži i istinski spektakl i nepatvoreni tragizam u priči sa finom ravnotežom antiratnog sentimenta i promišljenog patosa. A to je sastavni deo reči patriotizam kome stremi ovaj i ovakav Kralj Petar Prvi, vrlo dobar debitantski rediteljski rad Petra Ristovskog.

”Zatvori”