Srpski kandidat za nagradu Oskar
Svaki mašinovođa, tokom svoje profesionalne karijere, nenamerno ubije 20 – 30 ljudi. Žrtve su obično samoubice, nepažljivi, pijani, ili samo odsutni ljudi. Ovo je tragična komedija o nevinim ubicama i njihovim životima
Činjenica da voz ne može da se zaustavi najmanje 700 metara nakon što je kočnica aktivirana, oslobađa mašinovođe svake odgovornosti. Nevinost za nebrojene žrtve – čini ove masovne ubice grupom ljudi sa posebnim mentalnim i psihološkim profilom. ”Pročitaj” ”Zatvori”
Ovo je tragično-humorna melodrama o nevinim ubicama i njihovim životima.
Ilija je šezdesetogodišnji mašinovođa, na korak do penzije. On drži neslavan rekord od 28 gaženja tokom karijere. Njegov devetnaestogodišnji usvojeni sin Sima priprema se da nastavi porodičnu tradiciju. Ilija ga upoznaje sa poslom i činjenicom da su nesreće neizbežne. Sima se plaši, on ne želi da postane ubica. Najviše ga zanima koliko će vremena proći dok mu se ne desi prvo gaženje.
Sima počinje sam da vozi. Nervozan je, uplašen, noću ne spava. Dani prolaze… Prva nedelja, druga nedelja…
još nikog nije zgazio! Sima sve sporije vozi, često zaustavlja voz, izlazi iz lokomotive, gleda da li neko leži na pruzi.
Prolaze dva meseca i – ništa. Sima više ne može da izdrži, on prosto mora nekoga da zgazi inače će poludeti! Njegov otac, Ilija, pokušava na sve načine da mu pomogne. Pregovara sa samoubicom, nudi mu pare da se baci pod Simin voz umesto da skoči s mosta. Ali samoubica ne reaguje. Njemu pare ne trebaju, on želi da umre.
Nemajući drugi izbor, Ilija odlučuje da sam legne na šine i tako spase život svog sina.
I… pre nego što će stići do njega…. ispred Siminog voza izleće pijani vozač u starom Renou.
Lokomotiva udara u Reno, auto odleće daleko, preko brda. Simin voz se zaustavlja nekoliko metara od Ilije.
Ilija se zadovoljno smeška – njegov sin postao je pravi mašinovođa!
Scenario i reditelj: Miloš Radović
Direktor fotografije: Dušan Joksimovićs.a.s.
Finansijski organizator: Jelica Rosandić
Scenograf: Aljoša Spajić
Kostimograf: Dragica Laušević
Dizaj zvuka: Aleksandar Protić Prota
Montaža: Đorđe Marković
Kompozitori: Mate Matišić, Šimun Matišić
Masker: Jasmina Lilić, Aleksandra Mitić, Dušica Vuksanović
Izvršni producent: Miodrag Stevanović
Producenti: Lazar Ristovski, Petar Ristovski
Koproducent: Ivan Maloča
Uloge:
Lazar Ristovski – Ilija
Petar Korać – Sima
Pavle Erić – Mali Sima
Mirjana Karanović – Jagoda
Jasna Đurišić – Sida
Mladen Nelević – Dragan Dizel
Nina Janković – Danica
Danica Ristovski – Upravnica
Haris Burina – Ljuba Manijak
Tihomir Stanić – Samoubica
Đurđina Radić – Sneža
Nenad Ćirić – Direktor škole
Nataša Marković – Mama
Nikola Bulatović – Tata
Bojan Dimitrijević – Psiholog
Jovan Ristovski – Romeo
Teodora Ristovski – Vaspitačica Nada
Bojan Žirović – Vaspitač
Radmila Đorđević – Žena iz Pirota
Dragan Marjanović – Muž iz Pirota
Branka Šelić – Vozačica tramvaja
Jelena Trkulja – Koleginica psiholog
Jovo Maksić – Luster
Goran Šušljak – Doktor
Tamara Belošević – Novinarka
Aleksandar Gligorić – Salama
Aleksandar Letić – Fotograf
Marko Baćović – Inspektor
Festivali i nagrade
2016.
Međunarodni filmski festival u Moskvi – Rusija | Nagrada publike ”Pročitaj” ”Zatvori”
Međunarodni filmski festival u Briselu – Belgija | Grand Prix nagrada
Festival evropskog filma Palic | Specijalna nagrada žirija
Sarajevo Film Festival | Nagrada mlade publike
Međunarodni filmski festival u Kerali – Indija
CINEDAYS festival evropskog filma – Makedonija
ARPA međunarodni filmski festival – Kalifornija – Nagrada za najbolji igrani film | Nagrada za najbolji scenario
Međunarodni filmski festival u Bratislavi – Slovačka
Međunarodni indijski filmski festival – Indija
Leskovački internacionalni festival filmske režije
Međunarodni filmski festival Cinema City u Novom Sadu
Filmski festival Herceg Novi – Crna Gora
Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji
Festival glumačkih ostvarenja – Filmski susreti u Nišu
Svetski filmski festival u Montrealu – Kanada
Filmski festival Raindance u Londonu – Velika Britanija
Međunarodni filmski festival u Varšavi – Poljska
Međunarodni filmski festival u Stokholmu – Švedska
Sao Paulo International Film Festival – Brazil
Filmski festival Istočni susedi Hag – Holandija
Specijalno priznanje Milošu Radoviću za film Dnevnik mašinovođe, 65. Mannheim Heidelberg internacionalni filmski festival, Nemačka
2017.
Balkanski filmski festival, Urugvaj – specijalno priznanje u kategoriji za najbolji film ”Pročitaj” ”Zatvori”
Internacionalni filmski festival u Pragu – Nagrada Zlatna zvezda za najbolji film; nagrada Zlatna zvezda za najboljeg glumca i Grand prix, Zlatni orao, za doprinos evropskoj filmskoj umetnosti
64. Pulski filmski festival – (program manjinske hrvatske koprodukcije) – Nagrada za najbolju režiju i nagrada Mladih filmofila za najbolju manjinsku koprodukciju
Međunarodni filmski festival u Portlandu / SAD – Nagrada publike
Zimske filmske nagrade – Indie Film Fest, Njujork / SAD – Best Director
Međunarodni filmski festival u Gvadalahari / Meksiko – Nagrada za životno delo, „Zlatna Iguana“
Međunarodni filmski festival u Džaipuru / Indija – Nagrada za najboljeg reditelja, “Zlatna Kamila”
Festival novog Balkanskog filma BaNeFF / Švedska – Najbolji film
Međunarodni filmski festival u Šangaju
Međunarodni filmski festival u Palm Springsu – Kalifornija
Indie festival San Francisko – SAD
Međunarodni filmski festival LET’S CEE u Beču – Austrija
Cinequest Film & VR Festival, San Hose – SAD
Bengaluru međunarodni filmski festival – Indija
Međunarodni filmski festival u Pragu – Febiofest – Češka
goEast filmski festival, Visbaden – Nemačka
Međunarodni filmski festival u Trisuru – Indija
Praški nezavisni filmski festival | Zlatni orao, Grand Prix za film
REDITELJ
REDITELJSKA FILMOGRAFIJA:
Miloš Radović
/scenarista/reditelj/
Srpski scenarista i reditelj. Za svoj rad nagrađen je sa oko 60 međunarodnih nagrada (među kojima i nagradom žirija na Kanskom festivalu za kratki igrani film). Napisao je scenarija za 3 dugometražna igrana filma, sva tri je i režirao – MALI SVET, PAD U RAJ, DNEVNIK MAŠINOVOĐE. Režirao je i 4 TV serije, napisao 5 pozorišnih komada (od kojih je jedan imao premijeru na OFF Broadway).
- Priče i pesme za svadbe i sahrane 2006
- Pad u raj 2004
- Mali svet 2003
- Svaštara (TV mini-serija) 1994-1995
- Otvorena vrata (TV serija)
- Zagreb-Beograd preko Sarajeva ( film ) 1991
- Balkan ekspres 2 (TV serija) 1989
- Happy end 1988
- Balkan Express 2 1987
- Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K ( kratak film )
- 1987Vidim ti ladju na kraju puta ( film ) 1987
- Brod plovi za Sangaj ( film ) 1989
Press
ŠTA SE DESILO S LJUDSKOŠĆU?
Ponovo se radi o politici i o ženama koje su žrtve sveta muškaraca. Kao u takmičarskim filmovima „Koblic“ iz Argentine i iranskom „Another Night“ (pisali smo o njima), i u filmu „The dark Wind“ (tamni vetar) kurdskog reditelja Huseina Hasana za glavni ženski rezervisana je pasivna uloga. Reko i Pero su jezidijski ljubavni par sa severa Iraka. Na početku vidimo patrijarhalne očeve porodica koji daju svoju saglasnost za organizovanje njihovog venčanja.
Lepa Pero smeška se u pozadini. Tada selo napada IS (islamska država) baš kada je Reko napolju. Samoprozvani božji ratnici otimaju žene i prodaju ih svojim istomišljenicima. Reko, međutim, uspeva da je oslobodi. Ali Pero je traumatizovana, zbog otmice i silovanja izgubila je volju za životom i distancirana je i apatična i prema svom vereniku. Pored toga je i trudna, što zajednica smatra „sramotom“. A šta se desilo sa ljudskošću? To pitanje nalazi se u središtu Hasanovog filma, koji počinje kao ratni film i onda se pretvara u psihološku dramu. Zbog otvorenog kraja ovog kontraverznog filma odjek tog pitanja još je intenzivniji.
Lejla, četrdesetogodišnja žena iz Istanbula, uzela je sebi, međutim, slobodu da sama odlučuje o svom životu. U turskom filmu „Wedding Dance“ rediteljke Cigdem Sezgin ona je kao razvedena žena postala autsajder. Njena prijateljica to naziva pravim imenom: „Svi ovde vole seksualne lutkice, ali ne i samouverene žene.“ Ali kod mlađeg taksiste Ahmeta stvari su izgleda ipak drugačije. On se upušta u vezu sa Lejlom.
”Pročitaj ”Zatvori”
Mašinovođa Ilija koji ima oko 60 godina, doživeo je već više od 30 smrti – nikada on nije bio kriv i uvek mu je bilo žao, ali takav je život. Njegovim kolegama dešava se isto to. Ali kako će njegov usvojeni sin Sima prevazići strah koji mori mašinovođe? Potrebna je samo prava inicijacija. Suviše jezivo? Hm, to je stvar ukusa, ali u okviru ovogodišnjeg festivala ovaj hrabri film svakako predstavlja prijatan izuzetak.
Tomas Gros reč kritike za nemački časopis Manhajmer morgen
REČ KRITIKE U KULTURNOM DNEVNIKU RTS 20.09.2016.
U vremenu kada repertoarom suvereno vladaju blokbasteri, u bioskope je stiglo delo sa dušom koje se mnogo više uklapa u tokove evropskog I nezavisnog američkog filma nego u lokalne kinematografske obrasce.
DNEVNIK MAŠINOVODJE je mali film, ali je važan pokazatelj da domaća kinematografija može da krene i u nekom drugom smeru, ka univerzalnijim, intelektualnijim, nepretencioznijim temama. Priča o mašinovodjama, njihovoj profesiji I muci što ne svojom krivicom, postaju ubice nepažljivih I onih koji svesno odaberu da okončaju život, ipak nije toliko mračna. Reditelj I scenarista Miloš Radović, opredelio se za tragikomediju, čak I za romantičnu melodramsku duhovitu priču o osećanju krivice, saosećanju, solidarnosti, oproštaju.
”Pročitaj Zaplet filma čini čudan splet komično-apsurdnih situacija koje uprkos tragičnim ishodima vode ka potencijalno srećnom epilogu.U fokusu je nežan roditeljski odnos izmedju mašinovodje pred penzijom, tumači ga Lazar Ristovski I usvojenog sina koji je odabrao isti posao, ali sa strahom da će I sam postati ubica poput oca. Iako sa više od 70 uloga u karijeri,uključujući učešće u prethodnim Radovićevima filmovima MALI SVET, PAD U RAJ,pred iskusnim glumcem našao se mašinovodja Ilija, kao izazov. Izazov koji mu je doneo možda I ulogu života. Svojevrsne glumačke “minjone” u filmu su napravile efektna Danica Ristovski, autentična Mirjana Karanović, harizmatična Jasna Đuričić. Simpatije, kao usvojeni sin Sima, pridobio je mladi Petar Korać.Rediteljski domišljato, film je realizovan čisto, bez egzibicija. Junaci nas uvode u svoje male životne prostore, na momente I u svet fantastike, pa je utisak da je strukturno-stilski film definisan nalik delima kultnog finskog sineaste Akija Kaurismakija. Povezujući naizgled nespojivo I uvodeći elemente poetske bajke, reditelj junake smešta u njihov pomalo utopijski mikrosvet železnice sa kojima se gledalac lako saživi. Humanistički, nepretenciozan, humoran DNEVNIK MAŠINOVODJE koji miri art film I ukus šire publike, naprosto pleni . A srećan kraj sa optimističkom porukom , simpatični Radovićevi junaci su zaslužili, baš kao I publika. ”Zatvori”
Sandra Perović
“ODAVNO NIJE BILO U ISHODIŠTU JEDNOG TAKO POŠTENOG I PROFESIONALNO URAĐENOG FILMA U NAŠOJ KINEMATOGRAFIJI OD DNEVNIKA MAŠINOVOĐE MILOŠA RADOVIĆA. OSETLJIVI NA PREVARE MLADIH LAVOVA I ISTROŠENIH STARACA, GARAŽNIH NIŠČIH DUHOM, REVOLUCIONARNIH NEZNALICA I FESTIVALSKIH POLTRONA, KAD JE U PITANJU DOMAĆI FILM SVE PRIMAMO OPREZNO I SA SKEPSOM.
DNEVNIK MAŠINOVOĐE JE FILM KOJI VRAĆA VERU U SPOSOBNOST PRIČANJA PRIČE, KOJI VOLI SVOJE JUNAKE I NJIHOVU MISIJU, KOJI PLENI I KOHERENTNOŠĆU CELINE I UZBUDLJIVIM I ATRAKTIVNIM DEONICAMA, DUHOVITIM PASAŽIMA NARODSKOG I CRNOG HUMORA, GLUMOM KOJA KOD STARIJIH IZLAZI IZ MANIRIZMA, A KOD MLAĐIH KUCA NA VRATA OTKROVENJA. DNEVNIK MAŠINOVOĐE JE POTPUNO NEOČEKIVANI MELEM ZA RANE SRPSKOG FILMA I DUHOVNI UZLET GLEDALACA KOJI MU JOŠ VERUJU.”
Goran Jovanović
Svaki mašinovođa, tokom svoje profesionalne karijere, nenamerno ubije 20 – 30 ljudi. Žrtve su obično samoubice, nepažljivi, pijani, ili samo odsutni ljudi. Ovo je tragična komedija o nevinim ubicama i njihovim životima
Ko dobro osmisli koncept, obavio je pola posla. Hrabrost predstavlja drugu nužnu komponentu. Miloš Radović je morao da smogne određenu dozu hrabrosti kad je smrt u svim njenim mogućim oblicima utkao u zaplet svog filma a da ga pri tome nije pretvorio u otkačenu crno-humornu komediju. Odnosno, da uprkos činjenici da je film zapravo komedija, navede gledaoce da se iskreno sažale na pojedine likove, made ne one koji – takoreći u maniru Čaplinovih filmova, glupavo završe pod točkovima voza.
”Pročitaj “Dnevnik mašinovođe” je konceptualan, utoliko što na ovome svetu postoje zakonomernosti po kojima je smrt pod vozom sve drugo samo ne tragedija. Pretpostavljam da autori nisu morali da ulože napora da definišu ovaj koncept. On je već titrao na površini, i njima je dovoljno bilo da dodatno razrade ideju i dodaju prstohvat grotesknog. Pomalo čudi da se toga niko nije setio ranije. Mada je sticanje punoletstva manje-više jasno (pri čemu se prvo vođenje ljubavi kao obred inicijacije pretvara u prvi incident na pruzi), starenje dobija dodatni nivo značenja. Ono nema nikakve veze sa komičnim situacijama ili temom neumoljive sudbine koja se ne može sprečiti. Starenje predstavlja preciznu studiju razvoja neosećajnosti koja u čoveku jača s godinama ukoliko nije iskusio dovoljno ljubavi. Ipak, Radović je odlučio da priču završi tako što će otkraviti Ilijino ledeno srce kada najzad smogne hrabrost da prigrli sina i da mu kaže neštoohrabrujuće. Uostalom, film mora da sadrži i ponešto od onoga na šta je publika navikla. Klasično finale u kojem svi umiru bi možda bilo malo previše za gledaoce. ”Zatvori”
Najneobičniji element filma predstavlja ta čudna kombinacija rutinskih železničkih propisa i nečeg toliko vanrednog kao što je smrt. Na kraju krajeva, uvod nije plod mašte scenariste: statistički se pouzdano zna koliko će ljudi jedan mašinovođa ubiti tokom svog radnog veka (u Rusiji je to u proseku od 8 do 10). Crta koja razdvaja “može” i “treba” je zaista vrlo tanka. Radović je samo premestio fokus sa prvog na ovo drugo, baš kao što i njegovi junaci prebace polugu menjača u kabini, kočeći više radi poštovanja pravilnika službe nego u pokušaju da spreče neizbežno. Štaviše, stvarni propisi s ove strane platna nalažu da mašinovođa odsustvuje s posla određeni broj dana nakon takve nesreće na pruzi. Uz malčice filmske magije takva se nesreća može pretočiti u srećnu okolnost. Članovi porodice Todorović, iz koje su ponikle čak četiri generacije mašinovođa, marljivo i sa izvjesnom dozom ponosa broje svoje žrtve pa im i grobove povremeno posećuju – ne videći u njima svoje žrtve već žrtve neke više pravde čijom se produženom rukom smatraju i Todorovići i njihove kolege. Nazire se u tome i određeni klasični element, naročito u neobičnom shvatanju smrti, jer klasična umetnost nije podrazumevala strah i odbojnost koju danas osećamo prema smrti. Likovi “Dnevnika mašinovođe” žive takoreći kao jedna proširena porodica u otpisanim vagonima; katkad čak i njihove žene pa i deca stradaju pod točkovima voza kojim upravlja neki od kolega. Ali mladi Sima isprva oseća samo strah. Njima nije teško da i sami legnu na šine iz nekog taktičkog razloga, što opet odražava stav klasike da smrt nije kraj. Pojavljivanje još uvek mlade a davno pokojne žene već osedelog Ilije Todorovića može unekoliko predstavljati i indirektan dokaz u prilog tome. S druge strane, svi su ubeđeni da je stari Ilija naprosto poludeo. Ne odstupajući ni za trenutak od logike realnog života, Miloš Radović je čudesno kombinuje s velikim dozama grotesknog, pa je za gledaoca izuzetno smešno gledati kako jedan Todorović stari dok drugi postaje zreliji.
Igor Saveljev